Продајемо већ продато
Сан о Европи је већ дуго одсањан и заборављен. Грађанима Србије ентузијазам на пољу европејства је на рекордно ниском нивоу. Сан о Европи се једноставно претворио у „парализу сна“ из кога не можемо да се пробудимо, а и када се пробудимо свесни смо свега око себе али смо физички парализовани. Да се примјетити да су све земље које су ушле у ЕУ извршиле радикалне реформе, ми у томе каскамо.
„Реформе у Србији могу да успеју само ако осећање наде и воље победи над осећањем празног мудровања и цинизма“ рекао је једном давно Ђинђић.
И можда је он баш био наш Спаситељ и наша улазница у Европску породицу. Његовим убиством убили смо кустоса српског европејства.
Под условом и да нас приме једног дана, изгледаћемо као Румунија или Бугарска које се нису макле са дна европске лествице.
Све земље које су на неки волшебан начин ушле (или планирају улазак) у ЕУ морале су да положе и жртвеног јарца. Хрватска-Пирански залив, Румунија и Бугарска-црноморске базе, Србија-Косово. Али проблем је што ми продајемо нешто што је већ продано.
Стога, најтрезвенији начин вођења српске политике би био у „несврстаности“. Као што рече проф. Предраг Симић „Србији је за политику неутралности потребан нови Тито“. Дуалистичка политика није Титов изум. То је нешто што је на овим просторим започео још Стефан Првовенчани примивши круну римског папе.
Ја бих рекао-Србији је потребна флексибилна особа са јаким карактером. Спремна да користи наклоност и неприкосновених демократа (САД, ЕУ) али и земаља БРИК-а, јер запамтите-велике силе немају сталне (не)пријатеље, него само сталне интересе.
То је једини излаз из ситуације у којој се налази српско друштво које већ годинама вози у R брзини.